Kada je o deci reč, treba reći, da su prvi štićenici Doma bila deca palih boraca, koja su ostavši bez roditelja, praktično bila na ulici.

Tako se rodila, spasonosna ideja umnih ljudi iz Kruševca o gradnji jednog ovakvog doma, a završetkom gradnje stvorili su se smeštajni i drugi uslovi za prihvat dece iz tri slična doma koja su radila pod izuzetno teškim uslovima.

Spajanjem dece iz Kruševca, Medveđe i Brusa, dobijena je još jedna celina, harmonična i druželjubiva koja se održava i danas na opštu radost i zadovoljstvo, i dece, i zaposlenih i žitelja Lazarevog grada Kruševca.

U sećanjima poznata i draga lica, iz Kruševca, iz Brusa, iz borjaka u kome su živele sve dečje tajne, sve skrivene želje, svi uzdasi i sve suze.

Opet su tu sestre Biga, Marica, Ilinka, pa Veljko, Lekić, Sreja, Džamić, Milan, Dušica, a Kruševljani kompletiraju tu galeriju radoznalih i budućih. Pamte se osmesi , ne zaboravljaju se lica, dodiruju se ruke i reči, pronađen novi svet, a dečiji ostavljeni i zaboravljeni snovi poput ptica, raspevanih i pravih, ulepšavaju belinu oblaka i raskoš neba i svetlosti. Imena i lica, kao prolećna raskoš od latica i cveća!

I ON, i ONA, i ONI, u porodičnom zagrljaju. Grgori dečak na maminom krilu, devojčici tata vezuje crvenu mašnu u kosi. A dan sunčan sav u svetlosti, bajka o dobru, o odrastanju traje na opštu radost.